SRPSKI RADNI PSI-SERBIAN WORKING DOGS

Vuk - totemska životinja Srba

View previous topic View next topic Go down

Vuk - totemska životinja Srba

Post by Admin on Wed May 22, 2013 7:33 am

Vuk - totemska životinja Srba

Vuk je bio totemska životinja starih Slovena, a posebno Srba. On u njihvom folkloru zauzima veoma važnu ulogu, a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas, zbog čega je važno da ispitamo kakva je uloga ova životinje u staro-slovenskoj mitologiji i religiji.

Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog (Dajbog), bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave.

Šta zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjem Severu, u legendarnoj Hiperboreji. Veoma je čudno da beli vuk koji se smatra pretkom jednog južnoslovenskog naroda – Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika,dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu. Bele životinje u evropskom folkoru inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova, tako da nje čudo štoživotinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje, a ovaj njegov atribut imasvoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca.


Simboliku VUKA u tradicionalnoj kulturi svih slovenskih naroda, uvelike određuju njegova ambivalentnost i „graničnost“. Kao karakteristične semantičke opozicije u vezi sa vukom u simboličkom pogledu na svet koji motiviše srpska narodna verovanja, obrede i običaje (a što ga oni i odražavaju), obično se navode svoje – tuđe, blisko – daleko, pitomo ili domaće – divlje, socijalno ili ljudsko – demonsko, pri čemu se simbolika vuka često opisuje u terminima drugog člana opozicije. Fundamentalnije obeležje, međutim, koje stoji iza većine tradicionalnih simboličkih predstava o vuku, naročito južnoslovenskih, čine njegova posrednička (medijatorska) funkcija i status granične životinje u simbolici sveta. Ovde će biti reč o vučjim ustima (i njihovim sastavnim delovima – čeljusti, zubima, „zevu“, ždrelu, a i o grkljanu) kao nosiocu velikog dela posredničkih značenja i funkcija vuka u simboličkom modelu sveta što se odražava u srpskim narodnim običajima i verovanjima koja se odnose na vuka. Videće se da narodne predstave o vučjim ustima dalje upućuju na nekoliko drugih domena i kodova tradicionalne kulture, te na elemente čija se značenja i funkcije kodiraju na sličan način. Homologije koje se stvaraju između tih kodova motivisane su opštim shvatanjima o kretanjima kroz telesne otvore kao lokuse – i operatore – za transformisanje simboličkih kvaliteta. Pri razmatranju simbolike vučjih usta govoriće se o semantičkim dimenzijama ili kontinuumima radije nego opozicijama, radi boljeg razumevanja dinamičnog aspekta u medijalnoj poziciji vučjih usta.

Destruktivni aspekt vučjih usta i njihovo zatvaranje.

Već po najtipičnijim glagolskim predikatima vuka (u narodnom pričanju o vuku, u usmenoj književnosti, u narodnim motivacijama obreda koji se izvode protiv dejstvovanja vuka itd.) vidi se da se glavna konkretna destruktivna delatnost vuka dešava putem njegovih usta i njihovih sastavnih delova: vuk kolje, davi (zubima), ujede, pojede, izjede, ždere, i zeva/ zine (da bi ujeo). Ovaj zadnji predikat ima posebno značenje u simbolici vuka; na njega ćemo se više puta vratiti. Koljući i jedući stoku (najviše ovce), vuk stoku povlači iz kulturne sfere i uništava njenu korist za čoveka. Preko vučjih usta, stoka se kreće i pomiče po semantičkim kontinuumima kulturno ili kontrolisano – prirodno ili nekontrolisano, pitomo ili domaće – divlje, svoje – tuđe, blisko – daleko prema prirodnome i nekontrolisanome, divljemu, tuđemu, dalekome; i „što vuk sobom ulovi i u čeljusti uhvati, a hajduk u kuću unese, to se ne povrće“ (Vrčević 1890: 96). Prema tome, obredno-simboličko delovanje na vuka da bi se sprečilo takvo dejstvovanje, prvenstveno i poglavito se dešava preko njegovih usta kao objekta, koji onda metonimijski predstavlja celog vuka.

Celi niz okazionalnih (kad se stoka izgubi, kad vuk napada na stoku) i kalendarskih (uglavnom u vezi sa „vučjim svecima“ i graničnim periodima kao što su početak zimske sezone, Božić – nekršteni dani, „Međudnevica“ i dr.) običaja, obreda, zabrana i magijsko-simboličkih postupaka ima za cilj da se spreči delovanje vučjih usta tako da se ona zatvore (ili ostave zatvorena), zavežu, zakamene i slično. Zbog ograničenog opsega teksta ovde ne možemo da ponudimo potpuni opis svih tih raznovrsnih zabrana i postupaka, nego ćemo se osvrnuti na nekoliko tipičnih elemenata iz njihovih verbalnih, akcionih i predmetnih kodova, uz pokušaj da malo podrobnije karakterišemo i interpretiramo njihovu simboliku[3].

Iz etnografske literature dobro su poznate raznorazne zabrane na domaću radinost (osobito na preradu vune) i na rad oko stoke u različitim – poglavito stočarskim – krajevima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj, a od kojih je većina vezana za početak zimske sezone, odnosno na tzv. vučje svece (Mratu, Đorđa, Arhanđela Mihaila, Savu, Andreju, Ignjatija, Nikolu, Dimitrija, Danila i dr. – za koje se veruje da upravljaju vukovima i da mogu da im otvore i zatvore usta, i za božićni period (tzv. nekršteni dani Badnji dan, Božić, Bogojavljenje), tj. za „granične“ i opasne periode u kojima ima i najviše napada vukova.Ovim se periodima ponegde dodaju i „granični“ i „nesrećni“ dani nedelje preko cele godine, kao npr. sreda i petak.Posebno se zabranjuje rukovanje oštrim predmetima, naročito onima koji se upotrebljavaju u preradi vune i tekstilnoj radinosti, radovi tkalačkog ciklusa, i uopšte rad oko stoke i njenih proizvoda. Motivacije tih zabrana u nekim su slučajevima jasnije iskazane nego u drugima. Upotreba oštrih i zupčastih predmeta (noževa za rezanje mesa, grebena za grebenanje vune, češljeva i dr.) smatra se opasnom zbog njihovog asociranja sa vučjim zubima (Tolstaja 1993: 69; Gura 1997: 136); objekat zabrane čine i predmeti koji podsećaju na vučja usta i koji mogu i poput njih da se otvore, kao što su noževi na rasklapanje, makaze (posebno one za striženje ovaca), grebeni, britve, a i kovčezi, slanice itd. (Gura 1997: 141). Razume se da se na zabranu u vezi njihovog spoljašnjeg izgleda nadovezuje i zabrana na njihovo uobičajeno upotrebljavanje (zabrana u akcionom kodu). Grebeni i makaze kao predmeti zabrane ovde nisu uzeti iz predmetnog koda jedino po spoljašnjim sličnostima sa vučjim zubima i ustima, no i na temelju njihovih funkcija i delovanja u kulturi, koji su homologni ali suprotni dejstvovanju vučjih usta: njihovo je delovanje u tehničkim radovima oko vune „kontrolisano kulturno-produktivno“ (njima se producira čisto i dobro vuneno vlakno za tekstilnu radinost), dok je delovanje vučjih usta (na stoku) „nekontrolisano prirodno-destruktivno“. Drugim rečima, ovi se predmeti ritualizuju zbog njihovog potencijalnog destruktivnog dejstvovanja u periodima opasnim zbog vukova, zato što se metaforično mogu shvatiti kao vučja usta i zato što objekat njihovog uobičajenog delovanja – vuna – metonimijski može da predstavlja ovcu (i dalje stoku.) Od njih se, čini se, zabrana može širiti na druge oštre i zupčaste predmete i predmete na rasklapanje (čije funkcije ne moraju obavezno da stoje u vezi sa vunom), kao i uopšte na radove sa vunom (a što se odatle ponekad proširuje i na radove sa konopljom.) Ukoliko se po oznakama „domaće“ i „pitomo“ na semantičkom kontinuumu domaće ili pitomo – divlje mogu poistovetiti ljudi i stoka, (a po narodnim shvatanjima vuk zna pojesti i ljude), zabrana u vezi sa vučjim ustima primenjuje se i na češljanje, šišanje i brijanje (SEZ 14/1909: 14; Gura 1997: 140).

Po zabrani na uprezanje volova vidi se da i jaram, u okolnostima opasnim zbog vukova, može promeniti svoju semantiku i shvatiti se kao neprijateljska usta koja mogu da „obzinu“ stoku.. Slično je shvatanje o sedlu verovatno motivisalo zabranu na sedlanje konja od Sv. Danila do Sv. Jovana kod Srba u Bukovici u Dalmaciji (ZNŽO 11/1906: 130; 20/1915: 51). Manje su prozirne motivacije zabrane na rad na opancima i na razopućivanje ili skidanje opanaka kod čobana (SEZ 70/1958: 396; ZNŽO 20/1915: 51). Ovo se može svesti na zabranu na to da se reže ili rastavlja materijal iz kojeg se prave opanci (pogotovu ako se za njih upotrebljava ovčja ili goveđa koža[12]), ali ima i indicija da se opanak može shvatiti kao usta, koja u ovim slučajevima ne smeju da se otvore: u jednoj zagoneci se oputa i đon od opanka kodiraju kao ovčji tor i goveđi gnoj (SEZ 32/1925: 119); a u drugoj – u kojoj se pojavljuje i vuk – (ljudska) usta kodiraju se kao „tor“: Uđe kurjak u tor, ovcu uvati, pa kost izjede, a mesa se ne dotače (crv u zubu) (Karadžić 1987: 33, 37). Shvatanje tora kao „usta“ može igrati ulogu u motivaciji zabrana na premeštanje, rastavljanje, čišćenje i uopšte diranje torova (Đorđević 1958, 1: 214) kao usta koja u ovim periodima moraju da stoje nepomičnim i zatvorenim. Uz to je očita motivacija da se tor sa ovcama nipošto ne sme izložiti (otvaranjem) opasnosti vukova; u istočnoj Hercegovini i kod Srba Graničara zabeleženo je verovanje da se vilice božićne pečenice ne smeju razglaviti, da ne bi vuk došao u tor (Grđić Bjelokosić 1985 [1896-1897]: 229; Begović 1986 [1887]: 119). Ponegde se upotrebljava i naziv „usta“ za ulaz u tor (up. GZM 23/1911: 380). I vrata od staje mogu da simbolizuju vučja usta; tako su u Homolju na Badnji dan staje morale da ostanu zatvorene, „da bi vukovima usta ostala zatvorena“ (SEZ 19/1914: 74)[13].

Simboličkim poistovećivanjem vučjih i ljudskih usta motivisane su zabrane na upotrebu mesnih i drugih stočarskih proizvoda u prehrani (pri čemu prehrambeno delovanje ljudskih usta s obzirom na vuka pridobija destruktivnu konotaciju), kao i post i ćutanje], što se sve može interpretirati kao „držati usta zatvorena“. Tako se u Imljanima u Bosni na Badnji dan nije smelo ništa jesti do naveče, a čobani čak nisu otvarali usta, da bi zverima (vukovima i medvedima) usta bila vezana preko cele godine; isto se nije ništa jelo na Đurđevdan, da vuk tokom naredne godine ne bi klao ovce (GZM n. s. 17/1962: 145, 148). Tome se dodaje i široko rasprostranjeni opšti tabu na izgovaranje imena vuka; postupci u slučaju narušenja tog tabua, kao i neka eufemistička imena za vuka, već spadaju u aktivne zaštitne mere protiv delovanja vučjih usta (vidi o tome niže). Ovde su od posebnog značaja specifične zabrane na izgovaranje imena vuka za vreme jela, a koje mogu vredeti i van „opasnih“ kalendarskih perioda. Tako kod Srba u Janju u Bosni „ne valja“ spominjati vuka „preko zalogaja“ u ustima, jer će inače vuk čoveka na putu „napasti“ ili „prepasti„; ako se već na taj način spomenuo, treba taj zalogaj odmah da se izbaci iz usta (GZM n. s. 26/1971: 45). Slično kod Hrvata u Otoku u Slavoniji vuk se nije smeo spominjati za vreme obroka, da ne bi klao stoku (ZNŽO 7/1902: 143).

Ovde bismo mogli da spomenemo i veoma rašireno verovanje da vuk može čoveku da oduzme glas (tj. može mu zatvoriti usta da ne može vikati na njega) ako ga kao prvi ugleda ili obzine (otvori usta na njega); obrnuto se veruje da čovek vuku može da zatvori usta ako ga kao prvi ugleda (i počne vikati na njega. Prema opoziciji čovek – vuk, motivacija ovog verovanja mogla bi se interpretirati po principu „ne mogu dvoja suprotna usta istovremeno biti otvorena“, ili pak po principu da ne idu zajedno govoriti (produktivna aktivnost ljudskih usta koja se ovde može primeniti protiv vuka) i jesti (destruktivna aktivnost vučjih usta), što može vredeti i kao motivacija zabrane na to da se govori o vuku za vreme jela. Sem toga veruje se još da vuk, ako ne zine pre izlaska sunca, toga dana neće moći da otvara usta da ujede stoku (ZNŽO 6/1901: 123; GZM n. s. 26/1971: 70).

Zbog svoje medijalne pozicije na horizontalnom planu u simbolici sveta, i simboličkog statusa čuvara granice između tuđeg (neljudskog) i svog (ljudskog) prostora (sličan status uživa pas, ali iz perspektive domaćeg prostora), vuk po narodnim shvatanjima može biti najljući neprijatelj nečistoj sili, često otelotvorenim bolestima, koja narušava granicu dva prostora. O ulozi vuka u narodnim bajanjima i magiji protiv nečiste sile i bolesti iz takve perspektive pisao je Ljubinko Radenković (1996b: 91-97). Uz opštu upotrebu delova vučjeg tela u narodnoj magiji i medicini (čime se metonimijski ukazuje na njegovu prisutnost, npr. u hamajlijama, u kađenju vučjim dlakama itd.) i često pojavljivanje vuka u sižeima basmi kao aktivnog progonitelja bolesti (Radenković 1996b: 92-95), u mnogim se slučajevima protiv nečiste sile i bolesti potencira baš destruktivno delovanje vučjih usta ili njihovih sastavnih delova. Tome bi odgovarala kulturno-simbolička strategija da se destruktivni aspekt vučjih usta (koja su inače otvorena prema domaćemu i kulturnome) na horizontalnoj osi okrene u zaštitu protiv demona i bolesti, i u korist čoveku; time ona iz perspektive kulture dobijaju apotropejsku funkciju i značaj. Rezultat je da se nečistoj sili sprečava prelaz od tuđega prema svojemu, ili da se u procesu prelaza unište njene moći.

Asocijacija vuka sa zaštitom protiv bolesti i zlih uticaja ima posebno značenje u vezi sa porođajem i brigom za malu – osobito mušku – decu te u prilikama visoke smrtnosti dece. Ovde, međutim, važnu ulogu igra i opšta asocijacija vuka sa zdravljem i snagom, što za dete koje se na razne načine poistovećuje sa vukom pored zaštitnog značenja nosi i produktivnu konotaciju. Tako su u širokoj upotrebi u hamajlijama za decu, i među predmetima koji se nakon porođaja stavljaju oko porodilje i deteta, vučji zubi, sem zaštitne funkcije (da veštice ne bi pojele dete – Vukanović 1986: 200), motivacija tome može biti i da dete bude jako kao vuk (GZM 19/1907: 491). Poznata je i praksa da se detetovi prvi zubi zovu vučići (ili vučine) da bi imalo jake i zdrave zube (SEZ 50/1934: 19; 86/1974: 425), ili da se detetu oko vrata obesi vučji zub protiv zubobolje (SEZ 50/1934: 13)[56]. Zanimljivo je da se među uobičajenim zaštitnim predmetima (protiv veštica, porođajnih demona i uroka) oko novorođenog deteta i porodilje pojavljuju i predmeti koji u periodima opasnim zbog vukova mogu da simbolizuju vučje zube i usta: tako se kod deteta – pored belog luka i dr. – redovno nalaze otvoreni noževi, češljevi, britve, kao i otvorene makaze i grebeni (među koje se stavlja detetova glava. Oni izazivaju asocijaciju na oštre zube i usta koja su otvorena prema nečistoj sili, te se tako suprotstavljaju negativnom dejstvovanju neprijateljskih usta, njihova moguća veza sa vučjim zubima i ustima još pojačavaju tu simboliku. Dovoljno je poznata i praksa da se deci kao jamstvo za zdravlje, daju imena tipa Vuk, Vuko, Vukašin i dr..U kontekstu simbolike vučjih usta u tom pogledu svakako je zanimljivo prezime Zjajvuk, zabeleženo u Lici (RJAZU, kod Zjajvuk), koje ima izrazito akcionu konotaciju i pored elementa vuk sadrži i vučji glagolski predikat zjati (zevati/ zinuti).

Provlačenje slabe, bolesne ili plašljive dece kroz kožu odranu sa vučjih čeljusti, najčešće zvanu „vučji zev“ (a zove se još i „vučje vilice“ ili „vučja čeljust“ već pretežno predstavlja drugi, produktivni aspekt vučjih usta. Konkretne motivacije ovog postupka mogu da budu različite; dete se provlači kroz vučji zev: da bi ostalo živo (u slučaju kad se „deca ne drže“); protiv svakog zla i protiv svake bolesti; da bi bilo „zdravo kao vuk“; da bi se lako othranio „kako se kurjak lako othranio“; ili da bi imalo dobar apetit (tj. da bi jelo kao vuk) (Đorđević 1958, 1: 232-233). Glavni je njegov cilj, čini se, ipak da se dete poistoveti sa vukom te da tako bude zaštićeno od bolesti i zlih uticaja. Sem toga, kao lek protiv raznih bolesti ponegde se pije voda koja je prelivena kroz vučju čeljust (SEZ 17/1911: 46; Đorđević 1958, 1: 233). Na Kosovu su kupali decu u vodi prelivenoj kroz vučji grkljan ako je postojala opasnost da će se udaviti od plača (Vukanović 1986: 490), tj. ako im se grlo toliko stiskalo da nisu mogla da dišu; ovaj postupak očito motiviše narodno shvatanje o „otvorenosti“ vučjeg ždrela i grkljana i o „lakoći prolaza“ kroz njih (a što inače u okolnostima opasnim zbog vukova vodi do simboličkog zatvaranja vučjih usta).

Ideja da neki narod vodi preklo od vukova zajednicka je svim evropskim narodima, narocito severnim.To je jedna od stvari koja nas povezuje sa nordijskim narodima. Kao sto je dokazao veliki Veselin Čajkanovic, jedan od najvecih autoriteta za slovensku religiju, nasi stari slovenski bogovi imaju mnogo vise zajednickih osobina sa starogermanskim i nordijskim bogovima, nego sa ruskim.

Sve drevene Evropske religije vode poreklo iz jedne zajednicke, SLOVENSKE. Inace kod Rusa se stavlja akcenat (od zivotinja) na MEDVEDA, a kod Srba na VUKA.

Setimo se samo pripovedaka o „Svetom Savi“ kako ga stalno vezuju za vukove. I mnogi zavetni hrastovi su posveceni vukovima. Zatim imao Hromog Dabu, tj hromog berlog vuka koji predstavlja Dajboga.

Zatim imamo čopor vukova koji predstavljaju Velesa A i legende o vukodlacima poticu iz nasih krajeva. takodje se verovalo da se Srbi u odredjeno doba pretvaraju u vukove.
avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 169
Datum upisa : 2013-04-28

http://srpskiradnipsi.serbianforum.info

Back to top Go down

Re: Vuk - totemska životinja Srba

Post by Admin on Wed May 22, 2013 8:22 am


Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njihvom folkloru zauzima veomavažnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezanaza vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak oritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbogčega je važna da ispitamo kakva je uloga ova životinje staro-slovenskoj religiji


Vuk totemska životinja Srba
Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njihvom folkloru zauzima veomavažnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezanaza vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak oritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbogčega je važna da ispitamo kakva je uloga ova životinje staro-slovenskoj religiji.
Mitologija
Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog, bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivajuSvarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već irasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave. Štazapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi nageogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjemSeveru, u legendarnoj Hiperboreji. Veoma je čudno da beli vuk koji se smatra pretkom jednog južnoslovenskog naroda- Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnostsamog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome boravemrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika,dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu. Bele životinje u evropskom folkoruinače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo štoživotinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovogvuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut imasvoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca. Kao što znamo, vuk je životinja koja se u

shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskimrodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je nanivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svimfazama , sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinjaimati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođekaratkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno safazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći.Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.Još jedno božanstvovezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz- Bog Meseca i jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovogizlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kaoživotinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe,ovo je i doba u kome se pojedini ljudi-
vukodlaci
pretvaraju u svog životinjskog pretka).Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva doKrima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego štoizađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičanvukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik. Jer šta je«vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kaovukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranijeverovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom».Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskojmitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je imeManagarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje.Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemnisvet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana iDažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u kogaviše nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost iodnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca nalomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje damože spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo stećisvoje ljudsko obličje. Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave nalomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara učoveka spašavaljući sestru od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kaotakav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kodSrba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemoosvrtom na netradicionalnan sistem slovenskog paganizma, takozvani
slovenski vedizam
Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominjevuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu Bogova- Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utičuna zbivanja u svetu Bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje


sunca –Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi. Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopaganaslovenizovsno, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođevuk-Volh Zmajevič , odnosno srpski- Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominjevenetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovogsina, tj. poštovalo je Bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji jenjihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog je Veles.
Kult vuka kod starih Slovena
Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbiodavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinsji oblik smatra srpskimtotemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga,između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikomvukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretkakod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu senjegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpskamajka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledećuuspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazujeda su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučječeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjihamajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila.Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kanže i dlake a ova poslednjaamajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosiime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao štosu Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević,Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani zaime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. UBugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk»odnosno bugarski «вьлк”. Neka od njih su: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчиградь, Вьлчовци, Вьлчиня itd.Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si idan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjegkulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik SvetogSave takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpskisvetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vukakoji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka iobezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće,najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući. USrbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju


vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvimneprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana. U Bugarskoj postoji običajda žene ne predu i ne tkaju za vreme vučjih praznika tj. da se ni na kav nečin ne baveovčijim runom jer će im za kaznu ovce stradati. Ono što je zajedničko za sve Slovena kojižive na tlu Balkana jeste da se vuk ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učiniomnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjaniti ni noću, dakle , u periodu njegovevladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi
nepomenik, divjina
,
kamenik
i
ala
.Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksazove se
kumljenje
i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovimaktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog kojimu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i odkuge štitio ritalom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanukugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvatihrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da munašteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da senjihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje uslovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa
vampirima
.Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstommagijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojoj duša čoveka napušta njegovo telo iulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji senoću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana izsvih krajeva sveta.Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junakekoji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima-
alovite
ili
zmajeviteljude
kao i
zduhače
. Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove-
zduhe
iliživotinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke drugemagijske radnje.Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitetzove
влъколакъ
, kod Rusa
волкодлак,
kod Čeha
vlkodlak,
Poljaka
wilkolak,
a Srba iHrvata
vukodlak
.. Ova imenica se sastoji od dve reči
vuk
i
dlaka
označavajući takočoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i unordijskoj reči
ulfsark
, gde imenica
ulf
označava vuka a
sark
kožu ili košulju. Oveimenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika-čoveka koji je svojom voljom zaživota ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom,što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sasvojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudikoji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski
zduhači

ljudi
koje smo već spomenuli kao i nordijski
berserci
, ljudi koji se delimično pretvaraju umedvede.Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da ćese njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo biće nazive se i
vampir
a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju. Zaštosu Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što je srpsko vrhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji ježivotinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vladamrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da ćesrpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je inapomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeninačin još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacijaima odike oba sveta; ljudskog- jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer ječovek poprimio odlike jedne htonične životinje.Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči nekoživinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući imkrv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kaovampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj , sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom izčega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenihmrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba.Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš.Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije i folklora... Ždrebe seodvajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji, posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu izmeđuljudskog sveta i sveta duhova. Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da imazaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osimvučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov aosim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavjivao i okovodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno detekoje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim,ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije. U Bugarskoj se veruje se da je onaj koji jesahranjen u odeći napravljenoj od vune koja se prela da Mratince, vučje praznike, poslesmrti postaje vukodlak. Zbog toga su bugarske žene pazile da svoje upokojene muževe neobuku u takvu odeću.Preci se kod Srba i Rusa ne pretvaraju samo u vukove.Oni mogu postati zmije, petlovi iostala živine što znači da vuk nije jedina htonična životinja u slovenskom folkloru. Kao iu slučaju projekcije čoveka u životinju i ovde vladaju zakoni čija priroda još nijerazjašnjena a koji svoju osnovu verovatno imaju u slabijoj ili jačoj vezi čoveka sanjegovim životinjskim pretkom te prirodom samog čoveka koja je jednim delom svakakoi životinjska.
avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 169
Datum upisa : 2013-04-28

http://srpskiradnipsi.serbianforum.info

Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum